Život na brzoj traci


Sviđa vam se ovaj članak? Preporučite ga
svojim prijateljima na društvenim mrežama:


Sigurno ste primetili - proleće je uveliko stiglo, a sa njim i onaj narodski pojam “prolećnog umora”. Spava vam se, nemate volje ni za šta, odlazak do radnje prekidate da dođete do daha…sve je to delimično posledica promena oko nas i buđenja organizma. Šire nam se krvni sudovi, pada pritisak, žlezde se aktiviraju i pripremaju za akciju koja nas čeka tokom narednih meseci. Sve je to normalno, ali najviše utiče na hronične bolesnike i stariju populaciju. Prema nekim podacima, čak svaka druga osoba pati od simptoma prolećnog umora.

Proleće je stiglo

Oscilacije u temperaturi, dugi zimski meseci, bakini vuneni džemperi i šalovi, manjak serotonina i sunčevih zraka sada počinju da uzimaju danak. Lepo smo se najeli zimnica i gozbi u toplim domovima, sad je vreme da manje kuvamo masnu i tešku hranu, već unosimo vitamine, voće i povrće. Naravno, šetnja bezbrojnim osunčanim stazama oko nas jednako pomaže. Sad je vreme da povučemo crte i izronimo u nove odluke. Možda promenimo nešto. Ipak, nije uvek tako lako sve to stići i postići.

Sada, kada nas sunčevi zraci magnentno vuku napolje, setimo se da postoji svet van naša četiri zida. Koliko god se trudili, mada i neminovno bili usmereni na brze trake života po asfaltu i u kancelarijama, ordinacijama, učionicama, halama i drugim radnim okruženjima, mi smo i dalje ljudi i koliko mi trebamo prirodi - treba i ona nama.

Na putovanju

Previše često to zaboravljamo ili guramo to negde tamo na dno vikend liste ili pokušavamo da nekim izletom ili putovanjem to nadomestimo. Stoga i kad krenu ovi sunčani dani, često osetimo potrebu da uronimo u vazduh sam. Listamo ponude, popuste, smeštaje, apartmane po banjama, planinama, salašima i maštamo o savršeno zdravom telu koje ćemo koliko sutradan nastaviti da guramo do krajnjih granica. Ili nemamo vremena čak ni za to. Ni da maštamo. Svima nam je tako, tešimo se. I vreme prolazi.

Ali, kao i uvek, uglavnom se sve završi na kružnom procesu lečenja posledica, a ne bavljenja uzrokom. Sebe nekako postavljamo na poslednje mesto. Čak i kada mislimo da radimo baš ono što nam je po volji, ulažemo napor da za ono što nam srcu godi imamo snage. Viruse preležimo na nogama, a onda nas to iza ćoška sustigne. Jedemo brzo, u hodu, u letu. Pa otkud mi ovaj šlauf sad ili otkud mi muka. Lupa nam srce, jedu nam se slatkiši, a možda mnogi uspevaju makar da vežbaju. I uvek stres, stres, stres.

Ipak, ono što prelaskom sa zimskog na letnje računanje vremena postaje bolno jasno jeste da je u trenutku kada je vreme da reagujemo na nešto-već kasno. Ono što moramo da usvojimo jeste određeni stil života uz samo par modifikacija i koji ne iziskuje previše vremena.

Kao i u svemu u životu, najteže je početi. Možda se malo stidimo da prvi put odemo negde ili pokušamo. Izaberemo-novi kafe, novi restoran, novi salon, novi spa apartman u glavnom gradu ili slanu sobu, novu haljinu, nove cipele... (OK, možda ne nove cipele, to je bar lako). Žongliramo posao, kuću, porodicu, snove, želje, frustracije, svašta nešto što želimo mi, što se očekuje, što se nudi (a možda nam ni ne treba), što se traži, što mora.

Druženje

Ali ako promenimo perspektivu i zamislimo, na primer, bar sa vremena na vreme, da smo turisti u sopstvenom gradu, šta bi se desilo? Znate kada putujemo koliko odjednom imamo volje i želje da probamo, vidimo, doživimo? I posmatramo? Slikamo se. Zašto? Jer vredi pamćenja. Jer smo srećni. Jer vidimo lepotu oko nas.

Otvorim pretraživač. Kucam. Odmor. Popusti. Akcije. Apartmanski smeštaj. Masaža. Spa. Vikend. Čokolada. Antistres. Đakuzi. Ručak za dvoje. Kolači. I voila! Skoro da mi je drago što sam umorna i iscrpljena, a što lečenje može da bude i zabavno. Ali i prevencija. Najskuplje je platiti lek. Povoljnije je svakog dana odvojiti desetak minuta za tišinu, za mir, za neki sitni hir koji se nikoga ne tiče i samo je naš.

Podeliti trenutak umora i napraviti ga odmorom. Iscediti tu pomorandžu i grejp jednom dnevno. Istegnuti se. Krenuti ranije i na miru. Doneti ponekad neku spontanu odluku. Popiti kafu u drugom lokalu iza trećeg ćoška. Izaći u taj neki klub, probati neku novu poslasticu ili videti šta je pobogu taj stendap. Zagrliti nekog i ne puštati ga dok vam se disanje ne uskladi. Uskladiti disanje sa prolećem. Uroniti bezglavo u sunce i nekad bar besciljno prošetati pored reka.

Da, živimo brzo. Da, borimo se svakodnevno. Ali da-zaslužujemo svojih pet minuta. (deset, trideset, dvehiljadeosamstotinaosamdeset...).

Radujmo se novom proleću

Radujmo se novom proleću. Stanimo po sred ulice i dignimo glave gore. Oslušnimo povetarac (sad kad ima lišća zapravo zvuči predivno). Radujmo se još jednom izgovoru za nove početke. Za nove odluke. Za novo bolje. I bolje nas. Uostalom, ako ne stignemo ovaj put, jer znamo, ovaj prolećni umor baš zamara, ne brinimo. „Od ponedeljka“ je i dalje uvek tu!