Oznake
Nema dobre poslastice bez dobrog recepta
Poslastičari koji su služili na dvorovima i po palatama bogataških porodica utrkivali su se da naprave novu, još kremastiju, sočniju i maštovitiju poslasticu. Zahvaljujući industrijskoj revoluciji i omasovljenju bogatog društvenog sloja kao i novoj modi otmenih kafea, elitne torte postale su dostupne i širim masama ljubitelja slatkog ukusa. Sa pojavom recepata prilagođenih uslovima domaće kuhinje i sa sastojcima koji se mogu nabaviti u lokalnim prodavnicama, i najfinije poslastice postaju deo života i običaja većine „običnih“ ljudi.
Elem, nije mnogo vode proteklo rekama, a velike promene su se desile u oblasti poslastičarstva, kao uostalom i u drugim oblastima ljudskog rada i interesovanja. Možda su najbolja ilustracija upravo ti recepti, za koje svaka domaćica zna da nema dobre poslastice bez dobrih sastojaka ali ni bez dobrog recepta. Proverene recepte neki su tajili, neki su se njima hvalili, ali su ih svi vrlo pažljivo zapisivali i brižljivo čuvali.
Do pre samo nekoliko decenija, štampani kuvari nisu bili tako česta pojava kod nas, a za kupovinu Velikog narodnog kuvara, mnogi se sećaju, trebalo je izdvojiti bogami podosta para. Valjda je on zbog toga, onako bogato ilustrovan, u tvrdom povezu i velikog formata, stajao na polici za knjige rame uz rame sa ruskim klasicima. Recepti iz novina i časopisa su isecani i obično čuvani u sveskama – domaćim kuvarima, u kojima su recepti ispisivani rukom.
Te sveske, ti rukom pisani kuvari, od duge upotrebe, kroz godine bi počinjali da se raspadaju, korice bi postale iskrzane, mastilo izbledelo, a pojedini delovi teksta nečitljivi od masnih fleka. U tim sveskama nije bilo recepata za npr. bundevaru (tikvenik) ili krofne, jer su se za takve poslastice sastojci i postupci znali napamet, a mere su i tako bile „otprilike“ ili „samo ti se pokaže“. U njima su se kolači zvali „Dikino oko“, „Poljupci Grete Garbo“ ili po onom od koga su preuzeti – „Nadini posni kolači“, „Kuma Zorino slavsko žito“ i td. Za jedinicu mere često su uzimane kašika, ili šolja („Pozdrav iz Niške ili Vrnjačke banje“), ili, još gore, „belo lonče na tufne“... No, odnekud su se i mlade domaćice snalazile sa uputstvima kao što su: „Zamesiti da ne bude ni tvrdo ni meko...“, „Šećer ušpinovati kao za slatko...“, „Uzeti brašno kao za manju pogaču...“ ili „Dodati malo da ne bude mnogo (!)...“.
Ove sveske (zajedno sa ispisanim papirićima, isečcima iz novina i kesicama vanile na kojima su takođe bili recepti, zbog čega su one, sveske, vremenom postajale sve deblje i deformisanije) su se nasleđivale od majki i svekrva. Kao što su se nasleđivali escajg ili stolnjak od damasta koji su se koristili samo za Slavu, ili posteljina sa vezom koja uopšte nije korišćena, jer je, budući toliko lepa, čuvana neraspakovana u vitrini, valjda za nekog ko više zaslužuje da u njoj spava od onog ko je kupio.
Nekom će ove rečenice zvučati čudno, nekom nostalgično, nekom tužno, a nekom smešno. I svi će biti u pravu. Ali jedno je sigurno – ove sveske su svojevrsni spomenari. U njima se prepoznaje nesiguran rukopis domaćice, kitnjasti rukopis njenog muža i još neispisani rukopisi dece. Pogled na njih budi uspomene na prošle dane i priziva u sećanje one koji još jedino tamo, u sećanju, žive.
Danas svezaka sa receptima za kolače uglavnom nema. Danas vam niko (ili skoro niko) za kolač koji se sviđa neće tražiti recept, nego će vas zamoliti da prosledite link. Internet je, čini se, pobedio, mada su sada i štampani kuvari uvek pod rukom, za male pare čak i u supermarketima, ili besplatno kao dodaci uz dnevne ili nedeljne novine. Internet nam je pomogao da nastavimo sa našom tradicijom da pripremamo poslastice za svaki značajan događaj u kući - svečan, radostan ili tužan - samo što su nam sada svadbene torte raskošnije, dečije maštovitije, a sitni kolači lepše dekorisani. Jedini problem sa internetom je taj što kad danas domaćica krene da traži recept, obično prvo nabasa na Facebook, pa na modni blog ili neku zanimljivu prezentaciju, pa za džem (evo, recimo, sada od kajsija) ne ostane mnogo vremena! :))